Svi moji zivoti…

Da li ste ikada razmisljali o zanemarljivom trajanju ljudskog zivota u odnosu na milione godina postojanja onog cega nismo ni svesni? Mi smo leptiri u beskonacnom kosmosu, nas zivot traje jedan dan. I krace…

Zovem se Tamara. Od 22.04.1986. godine moje prebivaliste je na planeti Zemlji.
Pretpostavljam da sam u proslom zivotu bila macka, jer u sadasnjem imam silnu potrebu da zivim dugo i prozivim vise zivota. Posto ovog puta nisam imala srece da se ponovo rodim kao macka, zadovoljavam se odredjenim „etapama“ svog zivota koje nazivam „Svi moji zivoti“.

Ne zelim da pricam o svojim „bezbriznim decjim danima“, iako se dosta toga secam, vise volim da utonem u pricu o „konkretnim“, „zrelijim“ zivotima.

Prvi moj zivot poceo je kada sam otkrila da imam „cudesnu moc“ da postanem sta god pozelim! I stvarno, bilo je dovoljno samo da pozelim: tako sam postala lisica, princeza, ljubicica, pcela, novogodisnji paket… Da, pocela sam da glumim. I pocelo je sve tiho, bez posebne najave, zaljubila sam se u taj virtuelni svet i daske na kojima se on odigrava. Vise nista nije bilo nemoguce. Negde sredinom ovog zivota, nastade oluja, rat 1999.godine… Kao posle svake oluje, i tada je bilo puno toga sto je trebalo zameniti, popraviti, dograditi, ponovo se uzdici i dokazati. Ali nije mi bilo tesko… Nista nije tesko kad nesto volite. A ja sam to osecala. Bilo je par vatrometa nakon te velike oluje, a onda opet zatisje… Verovatno je doslo vreme za novi zivot. Tako je i bilo…

…volela sam glamur, reflektore, publiku, sve je to posledica zivota koji je ostao za mnom. Tako sam se i popela na pistu i pocela da uvezbavam hod, okret, osmeh, poziranje, prikazivanje odece, obuce, sminke. Iako nisam mogla da cujem skripu dasaka pod nogama, zavolela sam pistu i  tako su manekenstvo i fotomodelstvo postali drugi zivot kojem sam se prepustila. Na svojoj prvoj reviji, „setala“ sam sminku i zajedno sa svojim drustvom „manekenima“ smeskala se „vaznim osobama“ u publici, nadajuci se pozivu za nesto ozbiljnije od te prve revije. A onda je usledio i cuveni poziv… Medjutim… Ah te zivotne okolnosti… A mozda je u pitanju i moja prevelika zelja da prozivim sto vise, pa je sve teklo ubrzano… Tako je i ovaj zivot smenjen novim.

…svakim danom mi se sve vise svidjala i vise je nisam posmatrala kao osobu pred kojom treba da strepim sta cu reci i sta ce mi upisati u dnevnik. Moja profesorka srpskog jezika i knjizevnosti otvorila mi je put ka novom svetu. I ranije sam bila svesna njegovog prisustva, ali ne kao tako mocnog i tako nepreglednog. Knjiga. Znate li sta je to? Nesto sto moze da nas trgne iz sna u kojem se svi mi nesvesno nalazimo. Onako, prodrma nas, jako, kao da govori: „Eeeeeej, budi se! Znas li ti gde se nalazis i koliko je sati? Sta ti zamisljas ko si?“ Nesto sto moze da promeni svet ili barem poglede na njega. Mogla sam da zivim bilo ciji zivot i proputujem svuda, obucem najlepse haljine 15.veka i svadjam se sa gospodjom Ministarkom. Da, mislim da je sve pocelo sa Vladanom Desnicom, „Proljeca Ivana Galeba“. A mozda i ranije… Nikad nismo svesni samog pocetka…

…dobila sam vrecu za spavanje, spakovala se i eto mene u kampu, dve nedelje sa skoro nepoznatim ljudima i u nepoznatim zemljama. Ne mogu se ni setiti svega sto sam videla, cula, dotakla, probala… Neke lepe situacije zabelezene su fotoaparatom i eno ih, jos uvek zive u albumu, a ostalo pokusavam da pronadjem u secanju i prenesem na ove stranice. Medjutim, tesko… Pri pomisli  na Madjarsku, setim se mosta i lavova, kad se prisetim Austrije, eto me u Gracu, u sarenilu i minijaturi njegovih ulica. Sto se tice Nemacke, moda i bogatstvo izbija iz njihovih prodavnica i ljudskih pojava. Francuska, Pariz, cuveni Luvr i Ajfelova kula, podzemna zeleznica i Sanze Lize, predusretljivi ljudi, grad za cije razgledanje nije dovoljan ni jedan prosecan ljudski zivot… Mada, malo moze pomoci knjiga “Da Vincijev kod”. Italija…Srce Venecije, Santa Maria de la Salute, zatim Verona i onaj neopisivi osecaj na Julijinoj terasi… I ove dve predivne nedelje se zavrsise…

…opet me obuzima jaka zelja za publikom, reflektorima i aplauzom. U ruke uzimam tablu Rusije i predvodim njihovu reprezentaciju na EYOF-u 2007., takmicenju mladih sportista. Beogradska Arena je treperila od ociju punih sjaja nade i zelje za pobedom tih mladih sportista. Odbojka, kosarka, plivanje, tenis, gimnastika… Imala sam cast da na nekim od ovih sportova ucestvujem u dodeli medalja. I takmicenje se zavrsilo isto tako blistavo kako je i pocelo…

…kao da postajem zavisna… Prijavljujem se za reality show “Uzmi ili ostavi”. Novo iskustvo, novi ljudi, mladji, stariji… Sve je brzo, sve je profesionalno, svaki put isto, a uvek nesto novo! Milorad Mandic Manda! Kako bih ga opisala? Postoji li jaca rec od SAVRSEN? On je poput kameleona! Nervozan, a tako dobro raspolozen. Tuzan, a najsrecniji na svetu. Bezvoljan, a pun snage za rad. Beznadezan, a prepun nade da ce takmicar osvojiti najvecu nagradu. To je glumac! Eto, vracam se opet na svoj prvi zivot! A mozda se ja samo vrtim u krug?!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Trackback this post  |  Subscribe to comments via RSS Feed

Pages

Categories

Links

Meta

Calendar

December 2016
M T W T F S S
« Dec    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

Most Recent Posts

 
%d bloggers like this: