Često se na kraju jednog pređenog puta otvara

December 9, 2007 tamaravalok

novi, nesaglediv, ali pun obećanja

Bar ne plačem sama… Oblaci puni tuge i jada vrište, ridaju, kidaju se, njihove suze stapaju se s mojim, a njihov hladan dodir pokušava da me osvesti.

Gledam im oči. Nabrekle sijaju i poput noža njihova svetlost probija moje oči. Koristim svaki tren te bolne svetlosti kada mi osvetli daljine. Pokušavam da te vidim. Osećam da si blizu. Preda mnom ništa. A tako je veliko! Plašim se praznog beskraja. Hoću da te vidim. Širom otvaram oči i jasno osetim razmicanje trepavica i širenje zenica koje pokušavaju da na brzinu s gađenjem sažvaću i progutaju ono što im je gorko. Posle ovog ogromnog zalogaja, moje oči osećaju mučninu. Želim da svu gorčinu izbacim iz sebe. Gušim se, naprežem, plačem, sve se vrti oko mene, kiša je sve jača.

Osećam ruke vetra koji zloupotrebljava svoju snagu da me obgrli, baca, pritisne uz sebe… Padam na zemlju. Krhka. Izlomljena. Bespomoćna. Ipak, olakšanje.

Osećam se prazno. U meni ponor. Propadam. Čujem zvuke tišine. Plaše me. Progone. Drhtim. Bežim. Ne mogu da slušam tišinu. Vrišteći pokušavam da je nadjačam. Kao da su ovo poslednji trzaji moje snage…

Nepokretna sam, ali osećam da se krećem. Da li me to ljubav pokreće? Uzalud se nadam… Mada znam da ljubav nije nestala. Ništa ne nestaje. Pretvorila se u nešto drugo.

Ne mogu da dišem. Pomozite mi. Gde me to nosite? Osetim hladnoću pod sobom. Uvlači mi se pod odeću, u kosu, provlači kroz prste, usisavaju je moje pore. To je voda. Ona me nosi. To su moje oči izbacile iz sebe… tu grčinu, tako mutnu, tamnu, gustu, lepljivu…

Tek sad primetim da je nebo smirilo oblake. Jak zvuk zapara mi uši. Galebovi! Tako su čisti, beli! Unesite malo beline u mene! Čujem njihove krike. Mada, nisam sigurna da li su to njihovi krici ili moji unutrašnji, pa ih njihovi kljunovi samo pozajmljuju. Da je tako, za uzvrat bih im tražila njihova krila da preletim ovaj odvratni, nesaglediv mulj. Da pobegnem. Da me nema. Potreban si mi! Dođi sad kad ležim ovako bespomoćna i krhka! Zagrli me svojim snažnim rukama, poljubi, miluj me, izgrebi me, protresi me, bacaj, izgrizi me, izgazi, slomi me… bolje i to, samo dođi, pojavi se… budi moj beskraj…

Uzalud te dozivam, ne čuješ me… Da se nisi i ti pretvorio u nešto drugo? Da li si ti galeb? Pružam ruke, galeb me prima na svoja krila, letim visoko. Nigde obale.

Vidim, neko se davi. Šapućem galebu da leti malo niže da bismo pokušali da spasimo davljenika. To poljubac naš tone, davi se… Ne želim da ga spasim! Čak ni da pokušam. Neka se udavi, potone, nestane u ovom prljavom mulju i bude sam i neka ga nikad niko ne pronađe! Gledam ga sa visine. Čini mi se kao da me doziva. Mutno mi je pred očima, opet plačem. Vidim samo belinu galebovih krila koja me nose daleko, daleko od tebe, daleko od svega…

Vetre, budi mi drug, obriši mi suye i rastereti svega što me stiska i guši. Oko mene samo nepregledno blato i moj galeb.

Da li ja to nazirem tačku u daljini? Da, to je tačka! Još je daleko i mala je, ali znam da će porasti. Možda je to neko ostrvo, možda je to čovek, cvet, strah, možda je to nada! Plašim se. Ali bar nisam sama…

Entry Filed under: Često se na kraju jednog pređenog puta otvara novi ne

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Trackback this post  |  Subscribe to comments via RSS Feed

Pages

Categories

Calendar

December 2007
M T W T F S S
     
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Most Recent Posts

 
%d bloggers like this: