Često se na kraju jednog pređenog puta otvara

novi, nesaglediv, ali pun obećanja

Bar ne plačem sama… Oblaci puni tuge i jada vrište, ridaju, kidaju se, njihove suze stapaju se s mojim, a njihov hladan dodir pokušava da me osvesti.

Gledam im oči. Nabrekle sijaju i poput noža njihova svetlost probija moje oči. Koristim svaki tren te bolne svetlosti kada mi osvetli daljine. Pokušavam da te vidim. Osećam da si blizu. Preda mnom ništa. A tako je veliko! Plašim se praznog beskraja. Hoću da te vidim. Širom otvaram oči i jasno osetim razmicanje trepavica i širenje zenica koje pokušavaju da na brzinu s gađenjem sažvaću i progutaju ono što im je gorko. Posle ovog ogromnog zalogaja, moje oči osećaju mučninu. Želim da svu gorčinu izbacim iz sebe. Gušim se, naprežem, plačem, sve se vrti oko mene, kiša je sve jača.

Osećam ruke vetra koji zloupotrebljava svoju snagu da me obgrli, baca, pritisne uz sebe… Padam na zemlju. Krhka. Izlomljena. Bespomoćna. Ipak, olakšanje.

Osećam se prazno. U meni ponor. Propadam. Čujem zvuke tišine. Plaše me. Progone. Drhtim. Bežim. Ne mogu da slušam tišinu. Vrišteći pokušavam da je nadjačam. Kao da su ovo poslednji trzaji moje snage…

Nepokretna sam, ali osećam da se krećem. Da li me to ljubav pokreće? Uzalud se nadam… Mada znam da ljubav nije nestala. Ništa ne nestaje. Pretvorila se u nešto drugo.

Ne mogu da dišem. Pomozite mi. Gde me to nosite? Osetim hladnoću pod sobom. Uvlači mi se pod odeću, u kosu, provlači kroz prste, usisavaju je moje pore. To je voda. Ona me nosi. To su moje oči izbacile iz sebe… tu grčinu, tako mutnu, tamnu, gustu, lepljivu…

Tek sad primetim da je nebo smirilo oblake. Jak zvuk zapara mi uši. Galebovi! Tako su čisti, beli! Unesite malo beline u mene! Čujem njihove krike. Mada, nisam sigurna da li su to njihovi krici ili moji unutrašnji, pa ih njihovi kljunovi samo pozajmljuju. Da je tako, za uzvrat bih im tražila njihova krila da preletim ovaj odvratni, nesaglediv mulj. Da pobegnem. Da me nema. Potreban si mi! Dođi sad kad ležim ovako bespomoćna i krhka! Zagrli me svojim snažnim rukama, poljubi, miluj me, izgrebi me, protresi me, bacaj, izgrizi me, izgazi, slomi me… bolje i to, samo dođi, pojavi se… budi moj beskraj…

Uzalud te dozivam, ne čuješ me… Da se nisi i ti pretvorio u nešto drugo? Da li si ti galeb? Pružam ruke, galeb me prima na svoja krila, letim visoko. Nigde obale.

Vidim, neko se davi. Šapućem galebu da leti malo niže da bismo pokušali da spasimo davljenika. To poljubac naš tone, davi se… Ne želim da ga spasim! Čak ni da pokušam. Neka se udavi, potone, nestane u ovom prljavom mulju i bude sam i neka ga nikad niko ne pronađe! Gledam ga sa visine. Čini mi se kao da me doziva. Mutno mi je pred očima, opet plačem. Vidim samo belinu galebovih krila koja me nose daleko, daleko od tebe, daleko od svega…

Vetre, budi mi drug, obriši mi suye i rastereti svega što me stiska i guši. Oko mene samo nepregledno blato i moj galeb.

Da li ja to nazirem tačku u daljini? Da, to je tačka! Još je daleko i mala je, ali znam da će porasti. Možda je to neko ostrvo, možda je to čovek, cvet, strah, možda je to nada! Plašim se. Ali bar nisam sama…

Add a comment December 9, 2007

Jedna moja dilema

    I ti i ja imamo nekog ko brine o nama. I ti i ja imamo nekog ko nas je učio da budemo dobri. I ti i ja kasnije sami biramo hoćemo li ih poslušati i biti dobri ili ne. Ja sam izabrala da budem dobra. Ali, nažalost, bilo da izaberemo dobro ili loše, uvek ćemo se pitati šta bi bilo da smo izabrali ono drugo. To se dešava i meni. I mene ponekad zagolica perce i ne uradim ono što “po opredeljenju” treba.

    Sećam se onog, onda, kad sam bila tamo, pitala se da li uraditi ovo ili ono. Uh, bilo je strašno poput pitanja života ili smrti. Ali kad sam se već upustila u takvo pitanje, morala sam dati odgovor. Kažu: “Ako ne možeš da podneseš vrućinu, izađi iz kuhinje”. Postala sam vulkan. Srce mi je lupalo ludački, sve brže i brže, dlanovi se znojili, oči širom otvorile. “Hvatala” sam vazduh gušeći se od brzine disanja. Drhtala sam. Ruke i noge nisam osećala. Sve oko mene se vrtelo u krug, čula sam samo glasnu muziku nekog brzog ritma, dok su se svi glasovi oko mene neutralisali. Osećala sam da gorim! Usne su mi podrhtavale, a glas nestao. Progutala sam ogromnu knedlu koja mi je zapala u grlu i konačno skupila par mrvica snage i izgovorila… izgovorila pogrešnu reč.

    Danas se kajem. Naravno. Ali kako vreme prolazi, znam da će mi ljudi oprostiti, kao što ću i ja sama sebi oprostiti. “Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj!”

Add a comment December 9, 2007

Lepota i tragika ženskih literalnih likova

    “Ona” je tu. “Ona” je vidljiva. “Ona” je teško dostižna. “Ona” je ponekad i nedostižna. “Ona” je glavna tema pesama. “Ona” je glavna tema slika. Od “nje” sve počinje. Pa ko je “ona”? “Ona” je “pola žena, a pola san”.

    U kosi joj vetar. Lice belo poput snega. Oči – bademi. Usne crvene kao latice ruže. Zubi k’o biseri.koža nežna kao pena. Pokreti graciozni. Dostojanstvena. Njen pogled ledi krv muškaraca. Kada bi pomislili da joj priđu, kada bi pomislili da im se takva devojka nalazi u zagrljaju, da je imaju kraj sebe do kraja života, odustali bi od te pomisli. Zašto? Savršeno traži savršeno. Ali da li to postoji?

U književnosti, pisci stvaraju likove koji misle da su savršeni i kroz književno delo u potrazi za savršenstvom dolaze do tragične propasti. Svoj život dele sa osobom kojoj ne mogu da se suprotstave, od koje im zavisi život. Moraju da se oduže toj osobi, a tako ujedno uništavaju svoj život.

A mislile su da je lepota sve… Ona je ipak prolazna. Vredi samo “sad”, u “ovom trenutku”. Lepota ih je i učinila gordim, nedostižnim devojkama. Zato one jednog dana saznaju kako je na dnu bunara. Da samo nisu precenile svoju lepotu…

    Jedno je sigurno. U njima, ipak, postoji i jedna vrsta unutrašnje lepote, jer ne dozvoljavaju drugima da menjaju njihov pogled na svet. Ostaju iste. Ne poražavaju ih ni spoljašnji, ni unutrašnji udarci. Ostaju jake. Zato žene i jesu glavna tema svih umetnosti, jer “ono što ih ne ubije, čini ih jačim”.

Add a comment December 9, 2007

Oni su jedno drugom zivotom isli u sretanje

    Odlučnim koracima Ana ulazi u voz ni ne znajući da će tih nekoliko sledećih koraka u potpunosti izmeniti njen život.

    Kao i uvek, uzdignute glave i otvorenih prozora u grudima, prepušta se sudbini. Vučena nekim nevidljivim nitima, zauzima počasno mesto u srcu Vronskog. On je prima svom snagom svoje volje. Zajedno koračaju stazom cveća i stazom trnja. Ana se predaje životu Vronskog. Čvrsto ga držeći za ruku, mislila je da je vodi u bolji život, ali naišli su na zid. Uprkos tome, zajedničkim snagama su se trudili da ne puknu niti koje ih vežu. Kad bi primetili da su niti na izmaku snage, vezivali bi čvoriće da još, bar na tren, njihovi životi budu zajedno, sjedinjeni, da na kraju postanu jedno. Ali nisu uspeli…

    Ipak sve što je lepo ima kraj. A počelo je sve tiho, bez reči, govorom pogleda. “Lepota je bila u tom nemom kazivanju da se rađa zabranjena ljubav. Izmetanje ljubavi u mržnju dobilo je vid prenapete glasnosti i ta napetost izaziva predosećanje kidanja glasa u čemu je simbolika kraja. Kraj će biti vrisak i bukvalno i u prenosnom značenju: vrisak lokomotive, vrisak očevidaca, vrisak odjeka njene smrti u Vronskom…”

“I zakasneli zanos strasti
kao posledica stare laži, kada je razruši,

neće time ispraviti ništa,
već će samo dovesti do konačne propasti,
zato što je ‘Osveta moja i ja ću je izvršiti’. ”

Add a comment December 9, 2007

Apsurdan čovek u apsurdnom svetu

Šetam parkom. Ka meni trči ljupka devojčica obučena u nežno rozu haljinicu sa kikicama na glavi, dok joj loknice veselo padaju po rumenim obraščića i zelenim okicama. Uzima me za ruku i vuče ka fontani. Ne mogu da odolim tom preslatkom osmehu devojčice.

Dok sam u njenim okicama posmatrala dečju bezbrižnost, setih se sebe, svoje ljubičaste haljinice, narandžastih sandalica, crvenih mašnica u kosi i neprekidnog osmeha koji je pokazivao moje rastavljene zubiće. Međutim, kako pogledah u fontanu, videh sasvim drugačiji lik. Rukom dodirujem vodu u nadi da ću obrisati svoj lik u fontani i još malo se prisećati svog detinjstva. Bilo je kao u bajci, ali toga tada nisam bila svesna, niti sam razmišljala o ovome o čemu sad razmišljam. Volela bih da mogu da se vratim unazad i sve to proživim ponovo. Poljubih devojčicu i nastavih svoj put.

Lagano koračam pijacom. Sama sam, a oko mene stotine ljudi. Ne čujem nikog, a u glavi mi vrište pitanja. Zašto živimo? Zašto tek na kraju života shvatimo da je bio divan? Zašto shvatih koliko mi znači drugarica tek kad se preseli daleko od mene? Zašto shvatih koliko je lepo u obdaništu tek kada ga napustim? Zašto shvatih da sam mogla više vremena da provodim sa dedom tek kada nas je zauvek ostavio? Suze mi klize niz obraze, ali mi ih prvi prolećni zraci sunca nežno brišu. Kako je lepo šetati pijacom!

Ponekad pomislim kako je na ovom svetu sve apsurdno. Dete se rodi, raste, igra se, uči, radi i na kraju: KRAJ! Nema ničega. Danas plačemo, sutra sve po starom i sve iznova i iznova. “Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo.” Čemu sav taj trud kad na kraju ispari? Ne mogu sebe, ni svoje najbliže, da zamislim da nas nema. Zamisli: NEMA!

Želim da živim večno, a ne pitam se “čemu”. Želim da se smejem i uživam u svakom osmehu svojih roditelja, sestre, drugova i drugarica, da se radujem svakom novom jutru, svakoj ljubičici i svakoj pesmi. Ne želim da mislim o kraju ovog prelepog života. Želim da verujem i verovaću da kraja nema! A vi, “nemojte mi nikad reći: nije tako. Ni moje srce da to laže sebi, jer ja bih plakala, ja bih silno plakala i nikada se utešila ne bih”.

Add a comment December 8, 2007

Citajuci dobre pisce, desavaju se pred nama cuda

“Trazim nesto. Prebiram po sebi. A tamo niceg. A ipak boli. Nekako cudno boli. Kao izdaleka, kao iz proslosti koja nije bila moja, ali ja je znam, poznajem odnekud. I opet pipam. Lagano, nezno, kao ranu koja je odavno zarasla, pa sada samo svrbi. Lagodno ti kad je dodirujes.”

Pokusavam da skrenem misli. Razocarana sam. Postoji li lek za to? Mozda da slusam muziku, pojedem cokoladu, citam knjigu? Da, citacu knjigu.

Roman „Proljeca Ivana Galeba” pokazuje mi da nisam jedina koja se ovako oseca. Nisam samo ja sama kada mi je tesko. Ne zelim nikoga da vidim. Verujete li da me Ivan tesi? Kaze: „u casovima kad najvise trebamo neke prisne blizine, nje nema, ona je nemoguca. (I koliko li uzaludne patnje od toga!) U svome najprisnijem i najbitnijem, covek je uvek sam. Nosimo oko sebe svoju samocu kao svoju atmosferu. Nase samo jezgro ovijeno je tankom, no nesaderivom opnom koja nas od svega odvaja. Bice – mala tacka svesti okruzena beskrajem nistavila. I, najzad, covek i umire sam.“

Ne placem, smejem se. Cuda se, ipak, desavaju. Opet prebiram po sebi. Osecam nadu. Trudicu se da se nikad vise ne razocaram. Od drugih cu ocekivati malo, a od sebe traziti puno. I ovu bitku ipak ja dobijam. A bilo mi je jako zao… “Pobednici – ni u cemu se nece razlikovati od onih koji su pobedili nepravedno.” Smejati se, uvek se smejati i „u samom svom padu biti veci od slabog coveka koji se podize“.

            Vladan Desnica je za mene ucinio cudo i ko zna koliko ce jos puta oraspoloziti i dati nadu ljudima. Jer, pogledajte, ja se smejem, a to sto vidite da je jedna suza kanula na knjigu… to je zato sto mi ipak treba parcence cokolade!

Add a comment December 8, 2007

Vreme lezi u osnovi svakog zivota

Dosadna muva ne dozvoljava mi da citam! Bas sad kad je najzanimljivije! Osecam kako mi se suza iskrala iz oka…

Dervis, citav svoj zivot je posvetio Bogu, veri, porodici, narodu, a tako brzo i surovo ga zavrsava. A tek je poceo da zivi. Prolazi sve, prolazi, a da mi to ni ne primetimo…
Trazim nesto cime bih ubila ovu muvu. E sad je gotova! Posluzila sam se knjigom. Eto, i njen zivot je prosao u trenu. Sve prolazi…

Procitavsi knjigu, uporedjujem sebe i sve ljude na ovom svetu sa leptirima. Oni zive jedan dan na ovom svetu, a mi zivimo jedan dan u kosmosu. Ko smo mi? Ko sam ja?

Setam parkom po uvelom liscu, susti mi pod nogama. Secam se, bilo je zeleno… juce. Odmarala sam oci gledajuci ga. Prolazi vreme… prolazi i njihov zivot… “Moj crven cvet je mrtav. Zauvek. Sudbina tuzna kao i svakog cveta i sveg sto zivi kratki smrtni vek.” Ali i “volim sto ga sada gledam tako gde lezi suv i zut na jednoj knjizi, na jednom odru mojih radosti. Sudbina ista. Svaki smrcu placa crvenu raskos svoje mladosti”.
Pogledajte! Onaj oblak je u obliku broda! Izgleda da ce padati kisa. A bilo je bas lepo, toplo, suncano… Prolazi… Nema vise ni broda. I on prolazi, plovi nekim drugim nebom.

Bila sam u pravu. Poceo je pravi pljusak, ali ne brinem. I on ce proci. Sklanjam se ispod nadstresnice jedne prodavnice. Gledam u izlog i vidim svoj lik. Pokvarila mi se frizura! Sve prolazi…

Add a comment December 8, 2007

Inspirisano delom “Faust”- Gete

 

mace.jpg

 Pri stremljenju svom slepom, pravi covek sluti gde su za njega pravi puti

Kao sto Bog posmatra nas, tako i ja posmatram delo “Faust”. Sada sam ja Bog. Svemoguc, a tako nemocan da upravljam covekovim mislima, zeljama…

Gledam duboko u knjigu, naginjem se da vidim sto bolje. Vidim opustosenu livadu. Nigde nikog. Mutno mi je pred ocima. Stavljam naocare. Kako je moguce da sad vidim potpuno drugaciju sliku?

Vidim prostranu, zelenu livadu i na sred nje brizljivo ostavljeno belo mace, na neznom svilenom jastuku. Spava. Tako spokojno spava. Niotkud, pojavljuje se crno mace i svojim svetlucavim okicama pokazuje da zeli da pridje bezbriznom belom macetu i trgne ga iz najlepseg sna. Polako seta oko svilenog jastuka i svojom njuskicom pokusava da sazna nesto vise o ovom prizoru. Belo mace se iznenadno probudilo. Sada se samo gledaju. Oseti se strah i gnev. Crno mace podize svoju sapu i kandzom predje preko belog. Cuje se glasan mjauk i crno mace svojim ostrim zubicima iznenada pocne da vuce k sebi lep, svilen jastuk. Posmatram opasnu borbu izmedju ova dva stvorenja koja izgleda kao da traje vekovima. Pocinje da pada kisa. Ni to ih ne ometa u njihovoj zelji da osvoje, odnosno zadrze jastuk. Desio se veliki “bum” pri cemu su se oba maceta otkotrljala na suprotne strane posmatrajuci perje koje kao da pada s neba govoreci im da je sve gotovo, da jastuka nema vise kao da ga nikad nije ni bilo.

Nema vise sta da gledam na ovoj stranici. Okrecem list i citam: “Ne odvaja se na svetu dobro od zla, vec se covek kida izmedju dobra i zla”, a ispod toga slika. Crno mace, shvativsi besmisao svog postupka, pokunjeno odlazi. Ipak je shvatilo koji put je pravi. Neko bi rekao: prekasno. Ne, nikad nije prekasno…

 

1 comment December 8, 2007

Pages

Categories

Links

Meta

Calendar

August 2017
M T W T F S S
« Dec    
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031  

Most Recent Posts