Vreme lezi u osnovi svakog zivota

December 8, 2007 tamaravalok

Dosadna muva ne dozvoljava mi da citam! Bas sad kad je najzanimljivije! Osecam kako mi se suza iskrala iz oka…

Dervis, citav svoj zivot je posvetio Bogu, veri, porodici, narodu, a tako brzo i surovo ga zavrsava. A tek je poceo da zivi. Prolazi sve, prolazi, a da mi to ni ne primetimo…
Trazim nesto cime bih ubila ovu muvu. E sad je gotova! Posluzila sam se knjigom. Eto, i njen zivot je prosao u trenu. Sve prolazi…

Procitavsi knjigu, uporedjujem sebe i sve ljude na ovom svetu sa leptirima. Oni zive jedan dan na ovom svetu, a mi zivimo jedan dan u kosmosu. Ko smo mi? Ko sam ja?

Setam parkom po uvelom liscu, susti mi pod nogama. Secam se, bilo je zeleno… juce. Odmarala sam oci gledajuci ga. Prolazi vreme… prolazi i njihov zivot… “Moj crven cvet je mrtav. Zauvek. Sudbina tuzna kao i svakog cveta i sveg sto zivi kratki smrtni vek.” Ali i “volim sto ga sada gledam tako gde lezi suv i zut na jednoj knjizi, na jednom odru mojih radosti. Sudbina ista. Svaki smrcu placa crvenu raskos svoje mladosti”.
Pogledajte! Onaj oblak je u obliku broda! Izgleda da ce padati kisa. A bilo je bas lepo, toplo, suncano… Prolazi… Nema vise ni broda. I on prolazi, plovi nekim drugim nebom.

Bila sam u pravu. Poceo je pravi pljusak, ali ne brinem. I on ce proci. Sklanjam se ispod nadstresnice jedne prodavnice. Gledam u izlog i vidim svoj lik. Pokvarila mi se frizura! Sve prolazi…