Citajuci dobre pisce, desavaju se pred nama cuda

December 8, 2007 tamaravalok

“Trazim nesto. Prebiram po sebi. A tamo niceg. A ipak boli. Nekako cudno boli. Kao izdaleka, kao iz proslosti koja nije bila moja, ali ja je znam, poznajem odnekud. I opet pipam. Lagano, nezno, kao ranu koja je odavno zarasla, pa sada samo svrbi. Lagodno ti kad je dodirujes.”

Pokusavam da skrenem misli. Razocarana sam. Postoji li lek za to? Mozda da slusam muziku, pojedem cokoladu, citam knjigu? Da, citacu knjigu.

Roman „Proljeca Ivana Galeba” pokazuje mi da nisam jedina koja se ovako oseca. Nisam samo ja sama kada mi je tesko. Ne zelim nikoga da vidim. Verujete li da me Ivan tesi? Kaze: „u casovima kad najvise trebamo neke prisne blizine, nje nema, ona je nemoguca. (I koliko li uzaludne patnje od toga!) U svome najprisnijem i najbitnijem, covek je uvek sam. Nosimo oko sebe svoju samocu kao svoju atmosferu. Nase samo jezgro ovijeno je tankom, no nesaderivom opnom koja nas od svega odvaja. Bice – mala tacka svesti okruzena beskrajem nistavila. I, najzad, covek i umire sam.“

Ne placem, smejem se. Cuda se, ipak, desavaju. Opet prebiram po sebi. Osecam nadu. Trudicu se da se nikad vise ne razocaram. Od drugih cu ocekivati malo, a od sebe traziti puno. I ovu bitku ipak ja dobijam. A bilo mi je jako zao… “Pobednici – ni u cemu se nece razlikovati od onih koji su pobedili nepravedno.” Smejati se, uvek se smejati i „u samom svom padu biti veci od slabog coveka koji se podize“.

            Vladan Desnica je za mene ucinio cudo i ko zna koliko ce jos puta oraspoloziti i dati nadu ljudima. Jer, pogledajte, ja se smejem, a to sto vidite da je jedna suza kanula na knjigu… to je zato sto mi ipak treba parcence cokolade!

Entry Filed under: Inspirisano delom “Proljeca Ivana Galeba” – Vlada

Trackback this post  |  Subscribe to comments via RSS Feed