Apsurdan čovek u apsurdnom svetu

December 8, 2007 tamaravalok

Šetam parkom. Ka meni trči ljupka devojčica obučena u nežno rozu haljinicu sa kikicama na glavi, dok joj loknice veselo padaju po rumenim obraščića i zelenim okicama. Uzima me za ruku i vuče ka fontani. Ne mogu da odolim tom preslatkom osmehu devojčice.

Dok sam u njenim okicama posmatrala dečju bezbrižnost, setih se sebe, svoje ljubičaste haljinice, narandžastih sandalica, crvenih mašnica u kosi i neprekidnog osmeha koji je pokazivao moje rastavljene zubiće. Međutim, kako pogledah u fontanu, videh sasvim drugačiji lik. Rukom dodirujem vodu u nadi da ću obrisati svoj lik u fontani i još malo se prisećati svog detinjstva. Bilo je kao u bajci, ali toga tada nisam bila svesna, niti sam razmišljala o ovome o čemu sad razmišljam. Volela bih da mogu da se vratim unazad i sve to proživim ponovo. Poljubih devojčicu i nastavih svoj put.

Lagano koračam pijacom. Sama sam, a oko mene stotine ljudi. Ne čujem nikog, a u glavi mi vrište pitanja. Zašto živimo? Zašto tek na kraju života shvatimo da je bio divan? Zašto shvatih koliko mi znači drugarica tek kad se preseli daleko od mene? Zašto shvatih koliko je lepo u obdaništu tek kada ga napustim? Zašto shvatih da sam mogla više vremena da provodim sa dedom tek kada nas je zauvek ostavio? Suze mi klize niz obraze, ali mi ih prvi prolećni zraci sunca nežno brišu. Kako je lepo šetati pijacom!

Ponekad pomislim kako je na ovom svetu sve apsurdno. Dete se rodi, raste, igra se, uči, radi i na kraju: KRAJ! Nema ničega. Danas plačemo, sutra sve po starom i sve iznova i iznova. “Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo.” Čemu sav taj trud kad na kraju ispari? Ne mogu sebe, ni svoje najbliže, da zamislim da nas nema. Zamisli: NEMA!

Želim da živim večno, a ne pitam se “čemu”. Želim da se smejem i uživam u svakom osmehu svojih roditelja, sestre, drugova i drugarica, da se radujem svakom novom jutru, svakoj ljubičici i svakoj pesmi. Ne želim da mislim o kraju ovog prelepog života. Želim da verujem i verovaću da kraja nema! A vi, “nemojte mi nikad reći: nije tako. Ni moje srce da to laže sebi, jer ja bih plakala, ja bih silno plakala i nikada se utešila ne bih”.

Entry Filed under: Inspirisano delom “Proces” – Franc Kafka

Trackback this post  |  Subscribe to comments via RSS Feed